Istarska maneštra

Istra nekad

Istra nekad

Maneštra je lako probavljivo jelo, težaci je nisu voljeli, tvrdili su a to je istina, „pokle maneštre zajno si lačan“. Za ratnih i gladnih godina skrbne i domišljate istarske majke kuhale su maneštre od kopriva, raznih trava, pa čak i nekih korova. Ako nas je „pjesma držala „, onda nas je maneštra prehranila. Maneštra je dio naroda što dokazuje njena prisutnost u mnogim poslovicama :

- Lakše je staru maneštru stepliti nego novu skuhati.

- To je svejena maneštra.

- Mrzlu maneštru moreš poisti , ma ne i mrzlu besidu.

- Čuda kuharic – presoljena maneštra.

- Ne hitaj papar u tuju maneštru.

- Maneštra je vajka boja poli suseda.

Moj tetac Gašpar, kad smo ga pitali kakve žene više voli „more ili bjonde“ odgovorio je:“ ma meni je maneštra dobra i tepla, i mljaka, i mrzla!“

Ili druga pričica o statusu maneštre: Donese majka u pratnji kćerke, još djevojčice, maneštru u polje radnicima. Radnici u krugu svi iz iste zdjele (pijadine, terine) jedu maneštru. Najstariji radnik pohvali dobro skuhanu hranu.

- Ma ki je skuha tu maneštru da je tako dobra?

- Uva mala – reče majka u šali pokazujući na djevojčicu.

- Alora se more jur uženiti - ustvrdi majstor dijaloga.